SEVER

Sneg je škripao pod njihovim nogama dok su SuperJackie, Gabi i Max prelazili preko zaleđenog predela severa. Sve oko njih bilo je belo i tiho. Snegom prekrivena brda pružala su se u daljinu, a bledo zimsko sunce stajalo je tik iznad horizonta. Max je navukao kapu preko ušiju. „Mislim da mi se nos pretvara u ledenicu.“ Gabi se nasmejala. „Bar ćemo znati gde da te pronađemo ako se zalediš.“ SuperJackie je pogledao ka nebu. „Nastavljamo. Došli smo da vidimo nešto posebno.“ „Još nam nisi rekao šta“, rekao je Max. „Neka otkrića su još lepša kada ne znaš tačno kada će se pojaviti.“ Nastavili su preko snega sve dok nisu stigli do malog zaleđenog jezera. Gabi je zastala pored obale. „Ovde je tako tiho.“ Tada je tišinu presekao neobičan zvuk. Krc. Max je odskočio. „Šta je to bilo?“ Još jedno duboko pucanje odjeknulo je preko jezera. SuperJackie je podigao šapu. „Niko ne ide na led.“ „Da li puca?“, pitala je Gabi. „Led može da proizvodi zvuke kada se temperatura menja“, objasnio je SuperJackie. „Ali samo gledanjem ne možemo znati da li je bezbedan. Zato ostajemo na čvrstom tlu.“ „Pravilo avanture broj jedan: nemoj da postaneš deo zaleđenog jezera“, rekao je Max.Umesto toga krenuli su uz obalu. Malo dalje Gabi je ugledala tragove u snegu. „Još tragova!“ Max je čučnuo. „Ovi su veći od onih koje smo našli u Alpima.“ Tragovi su nestajali iza niskog brda. SuperJackie je odmahnuo glavom. „Možemo da posmatramo odavde, ali nećemo pratiti divlju životinju.“ Sačekali su u tišini. Posle nekoliko trenutaka na grebenu se pojavio irvas. Njegovi tamni rogovi jasno su se videli naspram bledog neba. „Vau“, rekla je Gabi. Irvas je zastao, pogledao u njihovom pravcu i polako nastavio preko snežnog predela. „Kako može da živi ovde kada je ovoliko hladno?“, pitao je Max. „Životinje na severu imaju posebne načine da prežive“, rekao je SuperJackie. „Gusto krzno ih štiti od hladnoće, a irvasi mogu da pronađu hranu čak i ispod snega.“ Dan je polako nestajao. Nebo je iz bledoplave prešlo u tamnoplavu boju, a pojavile su se prve zvezde. „Da li smo ovo čekali?“, pitala je Gabi. „Još ne.“ A onda se bez upozorenja preko severnog neba pojavio slab zeleni sjaj. Postajao je sve jači i pružao se poput trake iznad snežnih brda. Zatim su se pojavili novi zeleni talasi koji su kao da su tiho plesali među zvezdama. „Polarna svetlost“, tiho je rekao SuperJackie. „Stvarno postoji?“, šapnuo je Max. „I te kako. Nastaje kada čestice sa Sunca stupe u interakciju sa gasovima visoko u Zemljinoj atmosferi.“ Troje prijatelja stajalo je zajedno ispod svetlećeg neba. Neko vreme niko nije govorio. Gabi se konačno nasmešila. „Mislim da je ovo najlepša stvar koju smo ikada otkrili.“ SuperJackie je gledao zelena svetla kako plešu iznad njih. „To je ono divno kod istraživanja.“ „Šta?“, pitao je Max. „Uvek postoji nešto što još nisi video.“ Visoko iznad zaleđenog severa svetla su nastavila svoj tihi ples. A negde iza snežnog horizonta čekala je nova avantura.

Svaki dan je nova prilika da budeš heroj.