DŽUNGLA

Džungla je bila puna zvukova. Lišće je šuštalo visoko iznad staze, ptice su se oglašavale iz krošnji, insekti su zujali između ogromnih zelenih biljaka, a svakih nekoliko trenutaka nešto bi se pomerilo tamo gde SuperJackie, Gabi i Max nisu mogli jasno da vide. „Da li je u džungli ikada tiho?“, pitao je Max. „Verovatno“, rekla je Gabi. „Samo ne kada smo mi ovde.“ SuperJackie se nasmešio. „Pažljivo slušajte. Ponekad vam džungla kaže šta se dešava pre nego što to možete da vidite.“ Između drveća odjeknuo je glasan zov, a iz daljine je stigao odgovor. „Zvuči kao da razgovaraju“, rekla je Gabi. „Možda i razgovaraju“, rekao je SuperJackie. „Mnoge životinje koriste zvuke za komunikaciju, naročito tamo gde gusta vegetacija otežava da se vidi daleko.“ Dublje u džungli Gabi je ugledala jarkocrveni cvet. Na listovima su bile sitne kapljice vode iako nije padala kiša. „Odakle sva ova voda?“ Max je dodirnuo čelo. „Možda se džungla znoji. Ja definitivno da.“ SuperJackie je objasnio da su prašume tople i veoma vlažne, da u vazduhu ima mnogo vlage i da i biljke oslobađaju vodu. Odjednom je mali majmun skočio sa jedne grane na drugu. Trenutak kasnije nešto je palo Maxu na rame. „Niko da se ne pomera.“Na njegovom ramenu sedela je sićušna zelena žaba. „Imaš putnika“, rekla je Gabi pokušavajući da se ne nasmeje. SuperJackie je prišao, ali nije dodirivao žabu. „Ostani miran.“ Posle nekoliko trenutaka žabica je skočila na veliki list pored staze. Max je duboko izdahnuo. „Tačno sam znao šta radim.“ Staza se iznenada završila ispred ogromnog oborenog drveta. Deblo je bilo preveliko da bi ga lako preskočili. „Šta sada?“, pitao je Max. Gabi je pokazala ka zemlji. Kolona mrava rezača lišća kretala se kroz šumu. Svaki mrav nosio je komad zelenog lista mnogo veći od svog tela. Njihova putanja nestajala je iza oborenog drveta. „Izgleda da oni znaju drugi put“, rekao je SuperJackie. Držeći bezbednu udaljenost, prijatelji su pratili pravac kretanja mrava i pronašli malu prirodnu stazu skrivenu između biljaka. „Sve su to nosili sami?“, pitao je Max. „Zajedno“, odgovorio je SuperJackie. „Kolonija radi kao tim. Svaki mrav ima svoj zadatak, a zajedno mogu da urade ono što jedan mrav nikada ne bi mogao.“ „Zvuči poznato“, nasmešila se Gabi. Skrivena staza otvorila se ka čistini punoj sunčeve svetlosti. Šareni leptiri leteli su između cvetova, a visoko iznad njih tukan je odmarao na grani. „Šta nas je džungla danas naučila?“, pitao je Max. Gabi je počela da broji na prstima. „Pažljivo slušaj. Gledaj svuda oko sebe. Ne paniči kada ti žaba sleti na rame.“ „Ovo poslednje zvuči baš specifično“, rekao je Max. SuperJackie se nasmejao. „I zapamtite da čak i najmanja bića mogu da nam pokažu nešto važno.“ Zajedno su nastavili stazom. Iza njih džungla se ponovo ispunila zovovima, šuštanjem lišća i sitnim koracima. A negde među drvećem čekalo je novo otkriće.

Svaki dan je nova prilika da budeš heroj.