SAHARA

Sahara kao da se pružala zauvek. Zlatne dine uzdizale su se i spuštale pod vedrim plavim nebom dok su SuperJackie, Gabi i Max pratili svog vodiča duž ivice pustinje. „Kako ovako veliko mesto može da nema puteve?“, pitao je Max. „Možda pustinji nisu potrebni“, rekla je Gabi. SuperJackie je pogledao ka horizontu. „Sahara ima svoje znakove. Samo moraš da naučiš kako da ih čitaš.“ Krenuli su rano ujutru, pre najveće dnevne vrućine. Ipak, sunce je već grejalo. SuperJackie ih je podsetio da redovno piju vodu i zaštite glavu od sunca. Posle nekog vremena Gabi je ugledala niz sitnih tragova preko peska. „Opet otisci?“, pitao je Max. „Tragovi“, rekao je SuperJackie. „Ali ovog puta ih nećemo pratiti.“ „Zašto?“ „Zato što u pustinji može biti opasno udaljiti se od poznate rute. Možemo da posmatramo, a da ne napuštamo bezbednu stazu.“ Vodič im je objasnio da mnoge pustinjske životinje izbegavaju najtopliji deo dana i postaju aktivnije kada temperatura padne. „Znači pustinja zapravo nije prazna“, rekao je Max. „Nimalo“, odgovorio je SuperJackie. „Mnogo života ovde je samo veoma dobro u skrivanju.“Vetar je počeo da jača. U početku je podizao tek nekoliko zrna peska, a zatim su tanki mlazevi peska počeli da klize preko dina. Za nekoliko minuta njihovi tragovi skoro su potpuno nestali. „Pustinja nas je izbrisala!“, rekao je Max. „Vetar stalno menja oblik dina“, objasnio je SuperJackie. „Zato se nikada ne treba oslanjati samo na tragove da bi pronašao put nazad.“ Ostali su zajedno i pratili vodiča do stenovitog područja. Tamo je Gabi primetila nešto neočekivano: zelene listove. Između kamenja rastao je mali pustinjski žbun. „Kako preživljava sa tako malo vode?“, pitao je Max. „Pustinjske biljke imaju različite načine da se prilagode“, rekao je SuperJackie. „Neke imaju duboko korenje, neke skladište vodu, a neke imaju sitne listove koji smanjuju gubitak vode.“ Kasno popodne vetar se smirio. Popeli su se na malu dinu. Zlatni pesak postajao je narandžast, zatim crven, a duge senke pružale su se preko pustinjskog pejzaža. „Izgleda kao druga planeta“, šapnuo je Max. Kada je sunce zašlo, vazduh je gotovo odmah postao hladniji. „Kako može tako brzo da se promeni?“, pitala je Gabi. „Pustinje mogu brzo da izgube toplotu posle zalaska sunca“, objasnio je SuperJackie. „Kada nema mnogo vlage ni oblaka, dnevna toplota lakše odlazi.“ Jedna po jedna pojavile su se zvezde. Zatim stotine. Pa hiljade. „Mislim da nikada nisam video ovoliko zvezda“, rekao je Max. Gabi je pogledala tragove, malu biljku, promenjene dine i zvezde iznad njih. „Tokom dana sam mislila da je Sahara skoro prazna. Sada mislim da samo nismo dovoljno pažljivo gledali.“ SuperJackie se nasmešio. „To važi za mnoga mesta.“ Pod ogromnim pustinjskim nebom troje prijatelja se odmaralo dok je Sahara tonula u hladnu noćnu tišinu. A negde iza sledeće dine čekala je nova avantura.

Svaki dan je nova prilika da budeš heroj.